НЕКАД БИЛО, САД СЕ СПОМИЊАЛО, У ОВОМ СЛУЧАЈУ САМО ПО ДОБРУ!
Прошлост увек буди носталгију јер се радије сећамо лепих него теших момената. Тако је и сада. Кад се сетим живота у Приштини, Горанаца се сећам само по добру и тако ће и остати. Сваки народ има своје вредности, традицију, обичаје стваралаштво. Много тога припада општим вредностима ма из ког народа долазило и по природи ствари припада свима. Тек у заједници са другима, те вредности се издвоје и покажу изворност, јединственост и вредности које треба чувати.
Живећи у Приштини, у коју сам из Косовске Митровице седамдесетих година двадесетог века, дошла на студије књижевности и језика, упознавала сам и културе других народа и богатила своје животно искуство. Сусрет са Горанцима био је прво преко музике, волела сам те горанске песме које су певали тада чувени певачи Мара Ђорђевић и Јордан Николић.
Но, живот ме је у једном периоду који је трајао готово две деценије, довео у непосреднији додир са њима јер смо били прве комшије. Породица пок. Берзата Рашитија је представљала малу оазу у, тада, углавном српском окружењу. Но, у исто време они су били део целине која је чинила Улицу Аце Маровића у којој су се неговали добри комшијски односи. Разлике су се виделе у обележавању празника, али оне нису раздвајале већ спајале житеље те улице.
Кад се ближио Бајрам који су наше комшије Рашити славили, сви смо се осећали празнично. Деца су радосно трчала да виде како се врше припреме а јагње које је блејало наговештавало је обичај жртвовања јагњета у част празника. Они су код нас такође редовно долазили да честитају наше празнике. Ми старији смо исто с нестрпљењем чекали време за посету и честитање. Кад бисмо дошли у лепо уређени празнични дом, прво би нас поздравила тетка Назифа, која је заправо била стуб куће и све усмеравала у правцу реда и мирних породичних односа. Послужење су доносиле снахе Летафет, Алијина и Сузана Неџмединова супруга, дивне образоване младе жене које су имале по двоје деце. У послужење је спадала чувена тетка Назифина пита, баклава, чај и остало. Било је ту и родбине која им је долазила из далека, као тетка Џемка и Сузанина породица Куртеши, сви тихи и пристојни људи којих се и данас радо сећам.
Горанци, као што је познато, имају свој језик који се донекле разликује од стандардног српског језика, али га није тешко разумети. Пишући о књигама својих колега родом са Шаре, као и наше комшије, поново сам срела тај језик који говори о старини и заједничкој прошлости. Сећам се неких телевизијских емисија у којима су представљани обичаји Горанаца у раскошној живописној ношњи, нарочито прослава Ђурђевдана који се међу њима посебно празнује.
Основни утисак који носим о Горанцима, је једна отвореност за живот око себе и припадање широј друштвеној заједници а, с друге стране, недвосмислена усредсређеност на породицу и сопствену традицију, радиност, упорност и добронамерност. У то време, средином одамдесетих, имала сам много обавеза и породичних и професионалних, радила сам на Универзитету у Приштини у звању професора више школе, и већи део ноћи бих проводила у раду. Изјутра бих морала рано да почистим двориште и да обавим остале кућне послове. Тетка Назифа би кад би ме срела, пуна разумевања рекла: – Е, менесто, опет неси спала сву ноћ, очи ти крваве. Било ми је лакше од тих речи пуних саосећања.
И чика Берзат, који је дуго држао ћевабџиницу је био драг човек. Остала ми је у сећању једна шаљива епизода од које сам направила причу и објавила је у једној од мојих књига. Наиме, он се неког дана нашао на пијаци кад је започела јака киша. Да не би поквасио ципеле, он је дошао на оригиналну идеју. Пошто је на пијаци убек било носача са колицима за превоз џакова, он је унајмио једног од њих, платио му и сео у колица и стигао кући сувих ципела. Кад су га деца угледала, а међу њима и његови унуци Алма Енис, Зехра и Медина, смех је био урнебесан. Такође се као куриозитета сећам како је мала Медина, која данас лекар, од малих ногу стално читала…
Моје комшије Горанци, којих се с радошћу сећам, после рата су отишли у Нови Пазар… Хоћу да верујем да их је окружење на исти начин прихватило и да су поново пронашли мир прекинут ратом и напуштањем свог топлог дома у Приштини.
Милица Лилић, књижевница
Наша уважена Мр. Милица Лилић је својим дивним текстом, оживела прелепе успомене о заједништву када смо истински ценили једни друге. Ти тренуци су били испуњени подршком и искреношћу, и увек ћемо их носити у срцу.
Из њене богате биографије издвајамо:
Милица Лилић-носилац почасног доктората из области књижевности, завршила је Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик, у Приштини, а магистирала је на Универзитету у Београду и стекла звање магистар филолошких наука. Радила у Приштини на Универзитету и на Вишој педагошкој школи у звању професора, затим у Радио Приштини и у РТС, у Редакцији дигиталног програма.
Објавила је преко тридесет књига поезије, прозе и књижевне критике, у које спадају преводи на све веће светске језике. Има велику библиографију коју чине прилози у књижевној периодици. Добитница је бројних националних и интернационалних награда и признања: Награда „Јединства“ за причу, Приштина, „Григорије Божовић“ за најбољу песничку збирку, Приштина, “Лазар Вучковић“, за најбољи циклус песама објављен у часопису „Стремљења“, Приштина, “Песничка повеља“ (Међународна манифестација „Соколица“ у Звечану), „Змај Огњени Вук“ на међународном фестивалу поезије, “Смедеревска песничка јесен“, „Koндир Косовке девојке“ на Песничком причешћу у Грачаници за најбољу песничку књигу између две манифестације и „Бронзани Орфеј“ у Франкфурту на међународном фестивалу позије дијаспоре за најбољу песму. „Златни беочуг“, „Златна значка КПЗ“ за допринос култури Србије, „Повеља за животно дело“, Опленац, Награда „Сима Цуцић“ за научно дело, „Царица Теодора „ за најбољу песму о Бранку Миљковићу, „Сребрно перо које лети“ у Бугарској, „Медаља са ликом Нерона“ у Анцију у Италији, Citta del Galateo“, Галатоне -Регион Леће у Италији, „Цар Константин“ и „Златник Цара Константина“ у Нишу. Menzione d’Onore,Априлија ( Италија) 2014. Нажи Наајман, Либан, Награда за креативност, 2015. Rosetta world literature, Istanbul Turska) 2016.
Заступљена је у више антологија поезије зборницима и панорамама поезије. Песме су јој превођене на: руски, италијански, енглески, француски, арапски, мађарски, турски, бугарски, македонски, немачки, азербејџански, шведски, пољски, румунски, ромски, словачки и друге језике. Критике преведене на: енглески, италијански, шпански, македонски, ромски…
Специјaлни је саветник за културу Интернционалног савета за демократију и право (ICDJ) при УНЕСКО-у, са седиштем у Риму, члан је Фондације интернационалних писаца Индије (Writers International Writers Foundation of India) и академског одбора Tumbikon-а (Турска).
Емитован садржај сачињен је у оквиру пројекта: “Чувари културног блага”- који реализује Удружење грађана Манеста-издавач медија Гора во срце. Овај пројекат је финансиран средствима из Буџетског фонда за националне мањине Владе Републике Србије-Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог Републике Србије у 2025.години. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове Владе Републике Србије.
Текст и реализација: УГ “Манеста”/редакција Гора во срце
Фото: приватна архива