Vo staro Goransko selo se živilo ka uvek, od deneska du utre. Jen kijamet ti go izmešuje život za jena dakika. Najgoljem kijamet biduaf ka će se rodi Goranče a mati će dade duša. Dalj da žaljiš rodiljka, dalj deteto šo ostanalo jetim ot prf den vo život.
Take bilo i vo ovja kažujene. Mati ka vila Gorska, rodila muško dete ka sljika. Pristalo, mirno i napredno. Bilo krupno, namučilo matere, alji se rodilo, na pladno, doneslo rados vo kuća.
Mati na akšam ti snemogla, dobila izljiv i dala duša grljejeći jetimče i ostavajeći amanet mužu dete da i pazi i da ne go dava nikomu. Da mu najde druga matere pohubava od na. Muž, muška vera, ga grljif i i davaf sabur alji s'vze ne mogof da skrije. Želaf ka malovo dete za svua duša, za život negof šo će go ostava. Svi zagrljene take zaspalje. Od jeno vreme dete se raželalo i razbudilo nego, alji mila majčica ne mrda. Ti trnaf dete ot grđi nejzine i ti počnaf da ga drpa i trese, da ga razbudi.
Take ka šo zaspala, nasmijana, take preseljila. Ti počnaf da vika, da žela i da ga nosi vo narače kroz odaja, alji hair jok! Selo pocrnelo, snce grijalo alji ka kroz šiše, od lamba, načadeno. Piljiča ne pualje, a i veter kakva nemaf kuvet da razmrda granke okolo kuća.
Tija denoj ostanujet svim koj se zateknaf vo selo vo sećanje, pa bif svoj ilji ne, ljuđam šo gi snašla vakva muka. Alji vreme ka šo zaminuje take i žalos popuštuje malo pomalo koljko za po jena s'vza. Dete raslo, gljedano, ka boguano ka se gljeda. Otec go nosif svekede so sebe. Će go staj vo bisage na kojna i će ide na niva, ljivada ilji šuma.
Će mu napraj salanđek i vo latka ono će guga i će igra so ljeptirčića šo će mu dojdet. Raslo, poraslo, a otec sam, ne mogof da prežalji svua altana. Sve daf svujemu sinu, svujemu jedincu. Izrasof vo prikažanogo bećara. Dejke go sakalje alji on ne se davaf samo jenojzi.
Jeno ljeto, vo selo došla jena dejka od Alemanija, rečualje ljuđi, pristala, visoka, so oči ka Gorski kajnaci, so kosma ka griva Arapove ka trči niz ljivađe. Došla i mu go ukrala srce, odjenoš. Mlogo go sakala i ona. Šetalje celo ljeto, ke ne bilje. Ke ne ge viđet će se držet za ruka i će trčaje. Će im se čini da ljetaje, ka vo son.
Ka trebala da ide, nemu ne mu se puštala sama da se vrati, bez nego. Alji takve vremena bilje, ne se moglo preko granica tuko take. Sedaf doma, patif, i ocu se nažaljualo a i piljićam pod strehe. Ti sobraf prano, neprano i ti ošof preko Albanija za Italjija. Dl'go vreme otec ne čuf ništo za nego. Sedaf so đemaet pred kafana i će se zamislji, akšam će go fati tuje, ka zamaljen. Nekako će stane i će ide doma. Alji vo pusto, so srce zapustelo, ne mu miljilo da ide.
Denoj se vljeklje ka godine, će stane, će klana i će molji Sajbija da mu čuva dete jedinče a nemu duša da mu zeme da bi ošof ke svua kumrija, ke svua hurija. Alji vakat ne došof.
Jen den, take sedejeći pred dućan ti dohiđa poštar so jen pačet jako goljem, jako vesef. – A si stanaf ađo Sait? – A si se naspaf? – A će dadeš deneska muštilok? – Ah be, dete, najgoljema međidija će ti dadem, samo reči pobrgo, dur još čujem! – Daj, ađo Sait, dete pačet ti pratilo, nem koljikaf. Počnaf da se trese i da žela, ljige da mu se beset. So ruka vađajeći međidija, od đepće malovoto, šo ga čuvaf za vakof den, za muštilok, ti panaf vo prašina. Go dignalje i mu dalje vodica da oplakne usta. Se rasvestif i gljedaf ljuđi šo se nasobralje okolo nego. – Kako si, nemoj take, ti sme vikalje da je žif i da ne te zabrajf! Se nasmijaf i so ruka još šo se tresla pokažaf za ke pačet da go otvoret. Vo n'tra, more te ljuđi, šo nemalo. Nemaf laf tija da iskažuje. Rekof decam prvo oni da zemet šo sakaje. Poslje i apapi i komšije. On ti grabnaf samo sljika ot sina i ga grljif i celjivaf kakva on tuje se uzdubif.
Toja den se pamtif i još se prepričava du denešne denoj. Godine vrvilje, pačeti stiginalje alji svaki put sve pomalove i poretko. Vo z'đno pačetće mu pratif sljika so žena šo mu ukrade srce. Ot toja den više pačetčića ne stiginalje. Čekaf Sajko, i ne mogof da iščeka. Ti pratif sinu jena šarka kniga. Go moljaf da mu praća po jeno pačetće, može i poretko, a ako nema šo da staj neka go nasipe so novine stare. Jen kamen neka staj samo neka prati, ne radi nego, nego zarad komšije. Počnalje da me gljedaje nekako kakva me žaljet. A šo ima da me žaljet, ja imam tebe, mujego aslana, šo babeta ne zabrava. Take vek mu zaminaf a prikažna ostanala da se kažuje, nekoj vake a nekoj nemu ka šo mu ujdisuje.
Vremena došlje takve da sve se rastrvilo, da ne ostana ništo svuje zajeno.
Autor: Dževat Goranin
Slika: Šasina Sulejmani