Zahvaljujući podršci Nacionalnog saveta Goranaca i zalaganju Udruženja građana Goransko oro, goranski jezik (govor) prv put je službeno priznat od strane državna institucija prilikom registracija našeg medija GORA VO SRCE. Ovim se otključana vrata za razvijanje književnosti na naš jezik komu tek predstoji standardizacija.
Na manifestacija GORA FEST kua je održana vo Beograd bilje prikažane likovne i književne radoj od naše deca.
Za ovaja prilika predstavame dve pesme na goranski od naše najmlade pesnici, Vasil Abdulahi-14 godine i Elmira Ilijazi-12 godine a njihov talenat tek će se razvija. Mije gim želime sreća vo dalji rad. I vo buduće će se trudime da podržime i stimulišeme mlade da stvaraje umetničke dela na svoj maternji goranski jezik.
GORA VO SRCE
Dve plajne visoke nad nja budno bdijet
denj i noć od lošo ga krijet,
devetnaest sela vo skut svoj ge skrila,
Gora naša dalječna, srcu ni je mila.
Za nja cela godina vo bef svet tugujeme,
doma ka će trneme, mlogo se radujeme.
Ka će praša nekoj od kede sme mije,
od Gora će kažem i srce mi se smije.
Možeme da živime svekede po svet bef,
ali svako leto vo Gora provodime odmor cef.
Za Gora zborime svakoj da ne čuje,
jer samo vo nja, svuje sme na svuje.
Ka će tupne tupan i zaigra oro,
i srce će zapuje “Ja te sakam Goro”.
Tradicija stara da zagine ne sme,
da se čuva tupan, muzika i pesme.
Za Đuren vo Gora svakoj neka dojde
taja tradicija nikad da ne projde.
Amanet od stare da se čuva mora
i vo srce svakoj da ga nosi Gora.
Autor: Vasil Abdulahi, 14 godine
GORA SPIJE
Nekoga bilje na košnice pune naše sela
naša Gora bila srećna i vesela.
Snce ga grijalo, dožoj ljice gi milje
zemlja bila rodna i svi radosne bilje.
Deneska Goranci na sve krajoj sveta,
vo Gora provodet samo leta.
Vo zima se sela puste i prazne
ge sanjame vo države razne.
Zaspala Gora i dugo spije,
snce više ne ni ga grije.
Za deca svuje po vazdan žela,
ne je više srećna i vesela.
Sokaci za ljuđi prazne tugujet
čekaje da se vratime za Đuren drugujet.
Godina za godina brzo proiđa,
vo Gora za Đuren i vo ljeto samo se doiđa.
Pristala Gora, al sedi sama
bez ljuđi vo nja je samo tama.
Ka mati tužna ona ne čeka,
da gi se vratime iz daleka.
So ruke raširene ne dočekuje Gora
Snce jope da ga ogrije mora.
Da će se vratime uvek se nadame,
mije sme Goranci i Gori pripadame.
Autor: Elmira Ilijazi, 12 godine