Goranska svadba sadrži sve što čini Goru posebnom, autohtonom. Običaji, tradicija, nošnja, muzika, tradicionalna hrana i mnogo drugog tipičnog za Gorance, protkano je kroz goransku svadbu. Goranske svadbe se održavaju leti kada svi pečalbari dođu u svoj zavičaj, kada Gora oživi i bude prepuna, vesela.
Običaji goranske svadbe počinju veridbom a devojke su ponekad bile verene po godinu ili dve. Kada se momku dopadne devojka neko iz njegove porodice bi tražio dozvolu (daden laf-data reč) da idu u prosidbu. Išli su uglavnom stariji članovi porodice.
Goranska svadba traje od 3 do 7 dana, obično počinje u četvrtak. Nekoliko dana pre svadbenog veselja, majka mladoženje okupila bi devojke i žene u kući gde bi uz pesmu najavili svadbu. Devojke bi zatrebile pšenicu na metalnom rešetu i od te pšenice bi se nizanjem na konac i dodavanjem belog luka, napravili ukrase -“stramualjke”, koje će nevesta nositi protiv uroka, drugog dana svadbe. To je dan kada kreće pesma devojaka i žena u dvoglasu i sve do zasvršetka svadbe svake večeri u kući gde je svadba okupljaju se žene i devojke koje pevaju tradicionalne goranske pesme:
„ Ja da se bereš ja mlajnesto da ne sediš.
Ti imaje ja manesto goljem merak .
Neka ti je mila nane hajrljija,
Neka ti je mili babo hajrljija,
Šućur rekla mila nane dočekala,
Mila nane dočekala,
Da oženiš mila nane ludo dete.
Na kraju svakog stiha završetak je rečima Jaiii!
Ovi stihovi kao i stil pevanja razlikuju se u zavisnosti od dela Gore, ali svakako ih svi Goranci razumeju.
Nekoliko dana pre svadbe, mladoženjine kuće u mladinu kuću donosi kovčeg i svadbena nošnja sa kapom koja se naziva manestečko ruo koju mlada oblači na dan svadbe kada napušta roditeljsku kuću.
Tih dana žene rodbine i sa jedne i sa druge strane dolaze i gledaju šta je mlada spremila i šta svekrva daje za svadbu nevesti. Žene donose darove za mladu, najčešće nešto od spreme, spavaćice, odeću, obuću i nakit.
Mladini darovi kače se na zidove sobe već nekoliko dana pre svadbe kako bi svi videli koliko je bila vredna i šta je spremila.
Sa druge strane momci se toga dana okupljaju i sa mladoženjom idu iz svog sela u druga da zovu rodbinu na svadbu. Obučeni u muške narodne nošnje nošnje, na osedlanim konjima koje njihove devojke kite cvećem sastaju se u mladoženoj kući, jedu i polaze ispraćeni ženskim dvoglasom.
Toga dana svi momci oblače svoje narodne nošnje, nošnje a mladoženja nosi u ruci stapće koje je posebno ukrašeno perlicama, srmom, svilom. Mlada sama pravi ovaj specifičan ukras koji mladoženja nosi tokom celog veselja.
Uoči svadbe, u ranim jutarnjim satima dolaze tupani. To je specifičan orkestar koji se sastoji od najčešće četiri muzičara. Dvoje sviraju bubanj (tupan), a dvoje zurle.
Svirači počinju da sviraju melodiju koja poziva mlade momke da se okupe sa mladoženjom, melodija poznata kao „na berenje „.
Okupljena omladina uz igru praćena orkestrom, prolazio kroz celo selo sve do mladoženjine kuće i tada se svira posebna muzika koja se naziva Nibet.
Potom sledi običaj koji se naziva Prpljač. Mladoženja iz kuće uzima kosu okićenu peškirom i srmom i uz pratnju tupana i omladine odlazi do obližnje livade gde kosi paprat (prpljač ). Sve vreme devojke igraju u kolu. Momci daju devojkama bukete paprati, kosa se okiti buketom paprati, a jedno muško dete uzima buket paprati i trči do mladoženjine majke kojoj donosi buket paprati kao vesnik da je mladoženja izvršio taj običaj. Mladoženjina majka unosi buket u kuću a dete daruje.
Uveče se okupljaju gosti koji uz muziku igraju kolo na seoskoj ulici. Ovaj običaj se naziva mašala. Kolo se igra sve do dolaska mlade sa njenim roditeljima i rodbinom. Tada mlada poslednji put nosi devojačku nošnju. Uvode je u kolo i svi igraju. Pridruružuje im se mladoženja i njegova rodbina.
Mladu nakon toga odvode kući i to je poslednja noć koju provodi u roditeljskoj kući gde počinju pripreme za sutrašnji dan. Okupljaju se ženski članovi robine i mladine drugarice. Ruke i stopala mlade i devojaka se šaraju kanom i ovaj običaj naziva se Knarice.
Narednog dana, oko podne kreću svatovi koje predvodi svekar i bliža rodbina i muškarci na konjima prekrivenim šarenim tkanim prostirkama.
Praćeni tupanima odlaze po mladu a mladoženja čeka svoju nevestu kod kuće.
Svatovi dolaze u mladinu kuću gde ih sačekuje njena familija uz posluženje, mlada se pozdravlja sa svojom familijom i izvodi iz kuće obučena po prvi put u mlajnestečko ruo.
Kad dodju svatovi sa muzikom, nevestu popnu na belog konja prekriveng šarenom ručno izatkanom prostirkom. Mladoj pokriju glavu i lice crvenom šljokičastom maramom. Ona nosi kišobran jarkih boja ukrašen raznim svetlucavim perlama. Sve vreme uz nju je brat ili neki drugi muški rođak koji vodi računa o njoj dok ne dođu do mladoženjine kuće gde će je predati novoj porodici.
Na drugom konju je svekar koji se veseli jer su uzeli mladu.
Kovčeg sa mladinom spremom, darovima i nošnjom koje je verena devojka spremila dok se „gotvila“ za svadbu iznosi se iz kuće i nosi se uz pratnju svatova.
Za to vreme u mladoženjinoj kući je veliko slavlje. Muzičari su neumorni, svatovi rasipni u darivanju novca muzičarima. Kad stignu u kuću mladoženje, nevesti skinu duvak i terlik, smeste je u sobu uza zid.
Ona stoji skoro zatvorenih očiju ili pogledom u pod ispred nje. S njene obe strane stoje dve druge neveste koje su se pre nje udale i one stramuju.
Običaj nazvan stramovanje je u Gori od davnih vremena prisutan. Praćen je ženskim dvoglasom. Dolaze žene da vide nevestu, a muzika ne prestaje da svira i mladi igraju.
Mladoženja u pratnji muškaraca i tupana odlazi na seir. Priređuju se takmičenja u skokovima, trčanju a ponekada se pozivaju i rvači- pelivani.
Zatim mladoženja u pratnji muškarca koji je oženjen pre njega odlazi da vidi mladu a ona ne sme da ga pogleda niti da se nasmeje.
Nakon što se ovaj običaj završi mlada i mladoženja idu u svoju sobu i zvanično počinju zajedenički život u kući mladoženje. Prema običaju svekrva celu noć bdi ispred vrata i čuva mladence.
Gosti i familija se za to vreme vesele uz muziku i igru. Ovaj običaj naziva se Druga mašala.
Naredno jutro je određeno za odlazak mlade po vodu. Ide se na seosku česmu, a mladu prati muzika i kolo koje se igra od mladoženjine kuće do česme i nazad. Kada se vrate mlada vodu posipa na ruke svekrvi, svekru i bližim članovima porodice i ljubi im ruku a oni nju daruju zlatnim nakitom ili novcem. Voda je simbol čistoće i sreće u novoj kući. I u raznim drugim kulturama i narodima voda je izvor života i koristi se na razne način. Mlada ulazi u kuću unosi vodu u bokalima ukrašenim cvećem, sipa vodu u sva četiri ugla prostorije u kojoj se sprema hrana i daju joj da zamesi testo kako bi joj život u novoj porodici bio berićetan.
Muzika odlazi iz sela ispraćena omladinom. Mladoženja odlazi kod kavedžije i pije kafu, a zatim vodom gasi vatru čime se označava kraj svadbe.
Goranski narod po broju jeste veoma mali, a po svojim vrednostima velik, ostaje svoj kroz negovanje tradicije, jezika, kulture, istorije, geografske pripadnosti i svih drugih obeležja koje ga čine autohtonim. Među tim vrednostima je i goranska svadba koja je zadržala okvire tradicionalnih vrednosti u vremenu kada smo udaljeni hiljadama kilometara jedni od drugih, ali se ipak sakupljamo i u Gori slavimo život.
Tekst i realizacija: Redakcija Gora vo srce
Foto: Gora vo srce/privatna arhiva
Prevod: Š. Dženis
Emitovan sadržaj sačinjen je u okviru projekta: “Čuvari kulturnog blaga”- koji realizuje Udruženje građana Manesta-izdavač medija Gora vo srce. Ovaj projekat je finansiran sredstvima iz Budžetskog fonda za nacionalne manjine Vlade Republike Srbije-Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Republike Srbije u 2025. godini. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade Republike Srbije.