Priština, grad u kome sam proveo najlepši deo života, grad mojih uspomena, grad moje nostalgije, grad koji će me pratiti na ovome i budućem svetu… Priština, grad u kome je živelo oko 11.000 ljudi iz Gore, iz skoro svih sela, a ponajviše iz Globočice. Grad u kome su, procentualno gledano po broju koncentracije ljudi iz Gore, bili daleko najviše zastupljeni u kulturnom, društvenom, sportskom pa i političkom životu na Kosovu, u odnosu na druge gradove po ex. SFRJ.
U poređenju sa kvantitativnom koncetracijom ljudi iz Gore po drugim većim gradovima ex. SFRJ, Priština je bila daleko ispred svih po svim parametrima. Defintivno, grad u kome su ljudi iz Gore doživeli najveću ekspanziju u svakom pogledu. Priština je imala poprilično lekara koji su bili cenjeni ne samo u tadašnjoj S.A.P. Kosovu, već su bili cenjeni diljem bivše SFRJ.
Dr Šukri Hodža, cenjeni hirurg, dr Halit Haliti takođe, dr Hilmo Redžepi internist i kardiolog koji je specijalizaciju radio na čuvenoj kardiovaskularnoj klinici „Mayo“ u USA, kod svetski čuvenog kardiohirurga Majkla Elisa Debejkija, lekara koji je već otpisane bolesnike vraćao u život. Sva trojica u bili načelnici klinika i imali svoje zasebna odeljenja po specijalističkim bolnicama u Prištini.
Ovom se prilikom želim osvrnuti na jednog lekara, koji je puno više od običnog lekara, lekar koji je bio i jeste i dan danas grandiozan čovek, lekar koji je jedan od grbova i pečata nas iz Gore, naš zaštitini znak, lekar koji je veoma omiljen u širim masama, jer je mnogima spasao živote, izlečio ih i vratio u normalan život. Da samo unapred napomenem, da ovim nikako ne želim umanjivati druge lekare, i ostale, jer ih zaista ima previše.
Dr Seljatin Kajkuš, lekar za narodne mase…
Neuropsihijatar Dr Seljatin Kajkuš, srazmerno njegovoj širini i ljudskosti, srazmerno njegovom pristupu svakom pacijentu je neponovljiv. Ne postoji taj sklad pisanog teksta koji može dočarati njegovu veličinu i kao lekara i kao čoveka humaniste. Pokušaću iz duboke, preduboke zahvalnosti prema njemu, da barem prenesem delić toga vremena.
Dr Seljatin Kajkuš je u početku radio kao lekar opšte prakse, u III zdravstevnoj stanici (nekadašnja Zadarska ulica) nedaleko od moje skromne kuće u kojoj sam živeo. Na prvom spratu, nalazila se njegova ordinacija. Radi slikovitijeg dočaravanja atmosfere, u toj stanici je istovremeno ordiniralo još nekoliko lekara. Svakog jutra pred početak radnog vremena, ispred ordinacije dr Seljatina je uvek bila neopisiva gužva, jer je velika većina pacijenata želela da bude pregledana baš od njega.
Dr Seljatin Kajkuš, što je kuriozitet i možda jedinstven slučaj u Prištini, ali i šire, tečno govorio ni manje ni više sve jezike koji su se govorili na Kosovu. Pored svog maternjeg, Dr Seljatin je govorio tečno albanski, turski i romski jezik, te je u komunikaciji sa pacijentima bio veoma prisan.
I nije razlog gužve pred njegovom ordinacijom samo znanje jezika, već njegov pristup pacijentima.
Po prirodi tih, neupadljiv, ugodan, i lekar koji uliva poverenje svakom pacijentu.
Kasnije po specijalizaciji dr Seljatin radi na neuropsihijatarskoj klinici u Prištini, gde biva i načelnik klinike, koja je u njegovo vreme bila veoma visoko rangirana u ex. SFRJ.
Kuriozitet koji je vezan za njega je dugo prepričavan.
Naime neki pacijent je iz nekih svojih razloga, zahtevao uput za Beograd radi specijalstičkog pregleda.
U Beogradu su lekari, pošto su videli mesto boravka pacijenta, postavili samo jedno, jedino pitanje pacijentu:
– Zašto ste došli u Beograd, kada u Prištini imate Dr Seljatina Kajkuša, lekara kakvog mi odavno priželjkujemo kod nas?
Po samoj reakciji, nedvosmileno se može zaključiti o kakvom se lekaru, ali i čoveku radi.
Klinika ne kojoj je radio, klinika na kojoj je mnoge ljude, ne samo iz Gore primao i bez uputa, sa pacijentima ne samo iz Gore provodio sate i sate na klinici, je zahvaljujući baš njemu u to vreme imala najveću reputaciju.
Ne bih da napominjem i njegove posete kućama, kada je bio pozivan u svako doba dana i noći, van svojih obaveza.
Dr. Seljatin nikoga nije odbijao.
Ovom prilikom mu još jednom moram izraziti večnu zahvalnost, kada je jednom mom užem članu porodice takoreći spasio mlad život.
A nije ni jedini koji je spasio.
Danas, kako čujem dr Seljatin živi i radi u Novom Pazaru, živi veoma skromno kako je i oduvek i živeo, povučeno, požrtvovan kao i celog njegovog života, koji uvek u prvi plan stavlja zdravlje pacijenta.
Građanima Novog Pazara bih hteo samo reći, da nisu ni svesni kakvu veliku ljudsku gromadu i odličnog lekara imaju u svom gradu.
Autor: Tajir. A.
