U vremenu u kojem granice zaborava postaju sve brže, a glasovi prošlih generacija često se gube u buci svakodnevice, poezija ostaje jedan od najtiših, a najpostojanijih čuvara kulturnog blaga.
Majda Zurapi, rođena u Beogradu, poreklom Goranka, diplomirala je na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Njena poezija, kako u knjizi „Očima strano, dodiru nepristupačno“, tako i u brojnim neobjavljenim pesmama, prenosi duh jednog naroda, njegove običaje, simbole i ritam svakodnevnog života koji često ostaje neprimetan.
Njeni stihovi grade mostove između prošlosti i sadašnjosti, intimnog i kolektivnog, između lične refleksije i univerzalnog osećanja pripadnosti. U ovom razgovoru, Majda Zurapi govori o svom korenu i poreklu, inspiracijama koje je oblikuju, mestima i ljudima koji su deo njenog života, i načinu na koji umetnički rad može postati čin očuvanja nevidljivog, ali dragocenog kulturnog nasleđa.
-Pesma “Rođenje”-Majda Zurapi-
- O jeziku i korenu
„Poezija je često put povratka korenu.”
Pitanje: Vaša poezija odiše zavičajem i jezikom. Šta za vas znači čuvati kulturno blago — u stihu, u sećanju, u jeziku?
Odgovor: Čuvanje kulturnog blaga u poeziji za mene je pre svega čin očuvanja identiteta. Jezik, sećanje i zavičaj nisu samo motivi u stihu, već duboko ukorenjeni slojevi našeg bića. Kroz njih se oblikuje način na koji razumemo svet, ali i način na koji ga izražavamo. Pisanje zahteva zagledanost u srž sopstvenog bića, u najdublje dimenzije onoga što jesmo i paradoksalno, tu često pronalazimo kolektivni duh zavičaja, nešto zajedničko i opšte a opet sasvim lično i individualno. Stoga pisati u duhu zavičaja znači neprestano obnavljati vezu sa korenima, sa onim što nas određuje. Svaka pesma, svesno ili nesvesno, postaje dokument jednog identiteta — ličnog i kolektivnog. Poezija je most koji omogućava da se kulturno nasleđe očuva u svom izvoru, a istovremeno reinterpretira u skladu sa sadašnjim iskustvom.
- O inspiraciji i pamćenju
,,Neki trenuci iz detinjstva ili zavičaja ostaju u stihu zauvek.”
Pitanje: Kada ste prvi put osetili da pisanje može postati način da sačuvate ono što ne sme biti zaboravljeno?
Odgovor: Potrebu za pisanjem dobila sam prvi put kada sam osetila emocije toliko snažne da pokreću, traže akciju i artikulisanje. To je bio način da uhvatim osećanje i zadržim ga na jednom mestu, dam mu oblik i prostor postojanja, dimenziju koja traje i čuva sve što je za mene važno. Takvi trenuci postojali su još u detinjstvu, npr. kada sam prvi put osetila divljenje prema prirodi, ljubav koja se ne može opisati svakodnevnim govorom, sestrinsku povezanost, ali i odvajanje od nečeg svog, tugu i usamljenost.
3. O Gori i identitetu
,,Mesto može biti više od geografije — ono je zapis u duši.”
Pitanje: Gora je prostor bogate tradicije i posebnog identiteta. Šta za vas predstavlja Gora — kao mesto, kao osećanje i kao deo vašeg unutrašnjeg sveta?
Odgovor: Gora je za mene oduvek bila mnogo više od geografskog prostora; iako je moj život određen iskustvima u gradu, ona je ipak neodvojiv deo mog bića. Bogata prirodom, kulturom i tradicijom, predstavlja srž koju nosim u sebi kao najdragocenije nasleđe. Oblikovala je moju pojavu pružajući joj autentičan glas nežnosti, topline i jednostavnosti. Uz nju sam otkrila da se lepota rađa tamo gde se dodiruju suprotnosti — kolektivno i individualno, priroda i grad, nežnost i snaga. Sve to zajedno čini harmoniju mog unutrašnjeg sveta čiji je temelj Gora.
Osim toga, u njoj pronalazim nepresušni izvor nadahnuća – i kada ćuti njena pojava tinja u meni i iznova me pokreće. Zato je ona uvek prisutna u svakom mom pokretu, izrazu i osećanju.
- O vezi prošlosti i sadašnjosti
,,Stih je most koji spaja ono što je bilo sa onim što dolazi.”
Pitanje: U vremenu kada se mnogo toga briše i zaboravlja, koliko poezija može biti most između prošlog i savremenog, između korena i budućnosti?
Odgovor: Umetnost generalno a posebno poezija predstavlja jedinstveni most koji uspeva da pomiri razlike, dimenzije i kontraste: trenutak i večnost, kolektivno i individualno, dušu i materiju, prošlo i buduće. Ona omogućava susret vidljivog i nevidljivog, ovostranog i onostranog; dijalog između materijalnog sveta i metafizičke dimenzije postojanja. Na taj način, pesnički govor prevazilazi granice svakodnevnog jezika i postaje pokušaj da se rečima dotakne ono što se opire izricanju. Poezija prkosi zaboravu i uspeva da uhvati i sačuva trenutke, emocije i samu struju života.
- O biografiji i nasleđu
,,Naši koreni oblikuju priče koje pričamo, često nevidljivo.”
Pitanje: Kada biste svoju biografiju ispričali kroz priču o nasleđu — o mestima, ljudima i jeziku koji su vas oblikovali — kako bi ona zvučala?
Odgovor: Moja biografija bi govorila o nevidljivim nitima koje predstavljaju sponu između onoga što ja jesam i svega onoga što je dovelo do toga da to postanem. Iako sam rođena i odrasla u gradu, u meni je snažno prisutan uticaj odgoja, nasleđeni sistem vrednosti koji vuče korene iz sela, iz prirode i tradicije koje su oblikovale generacije pre mene. Taj deo mog karaktera ne govori glasno, ali diktira tok mog života, način na koji razumem ljude i svet oko sebe. Činjenica da je ostao prisutan uprkos ritmu i zahtevima savremenog, gradskog života je dokaz da nas ne oblikuje samo ono što vidimo oko sebe, već i ono što je duboko usađeno u nama. U tom smislu, moj život je prožimanje dva sveta – grada i sela, susret urbanog okruženja i tradicionalnog vaspitanja. U toj suptilnoj ravnoteži između modernog i prirodnog, oblikovala sam se kao biće koje nosi korene prošlosti, ali diše u ritmu sadašnjosti.
- O jeziku kao čuvaru
,,Reči su nosioci duha i tradicije.”
Pitanje: Koliko je jezik, dijalekt ili izvorni govor važan u vašem stvaralaštvu? Da li verujete da reči mogu sačuvati duh jednog naroda?
Odgovor: Ključnu ulogu u očuvanju identiteta jednog naroda imaju upravo narodni običaji i jezik, odnosno izvorni govor. Oni ne samo da oblikuju stil i izražajnost u stvaralaštvu, već i prenose kulturni i istorijski kontekst. Smatram da reči funkcionišu kao čuvari kolektivnog duha naroda, omogućavajući nasleđe tradicije i vrednosti kroz generacije. Zbog toga trenutno radim na poeziji koja će biti napisana goranskim jezikom.
- O čitaocima i prenošenju blaga
,,Stihovi traže čitaoca koji razume njihov šapat.”
Pitanje: Kako današnji čitalac, posebno mlađe generacije, može pronaći sebe u pesmi koja nosi duh prošlosti?
Odgovor: Identifikacija sa pesmom nije nužno vezana za vremensku bliskost, već za sposobnost čitaoca da kroz empatiju, refleksiju, analizu i intertekstualnost prepozna opšte dimenzije ljudskog iskustva koje poezija nosi. Pesma, iako istorijski ili kulturno distancirana, opisuje univerzalne ljudske emocije i situacije—ljubav, tugu, radost, gubitak ili težnju za smislom—koje nadilaze vremenske granice. Takođe, savremeni kontekst omogućava reinterpretaciju i rekontekstualizaciju starijih tekstova: kroz kritičko promišljanje o istorijskim okolnostima, kulturnim normama i jezičkim figurama, čitalac može prepoznati paralelu sa savremenim društvenim i emocionalnim problemima.
- O ličnom i kolektivnom
,,Svaka pesma nosi i glas pojedinca i sećanje zajednice.”
Pitanje: U vašem pisanju oseća se povezanost između intime i kolektivnog sećanja. Kako nalazite ravnotežu između lične emocije i kulturnog identiteta?
Odgovor: U poeziji, autor funkcioniše kao posrednik između sopstvenog, unutrašnjeg sveta i onog zajedničkog, koji ga okružuje. S jedne strane, intimna osećanja i doživljaji se artikulišu u pesnički izraz koji omogućava da pojedinačna ekspresija postane relevantna na opštem nivou, povezujući autora sa zajednicom čitalaca i tradicijom kojoj pripada, dok s druge strane, ono univerzalno, izvan autora prolazi kroz prizmu njegove subjektivnosti i dobija jedinstven, lični izraz. Dakle, to je uvek dvosmeran tok u kojem se pojedinac i svet međusobno ogledaju jedno u drugom.
Ravnotežu između ličnog i kolektivnog identiteta postižem tako što ne pokušavam da ih razdvojim, već da razumem gde se prepliću: gde moje lično postaje prepoznatljivo drugima, a gde kolektivno poprima novu nijansu kroz moj izraz. Polazim od svesti da individualno iskustvo ne postoji kao izolovan slučaj i da je za njegovo razumevanje važan kontekst koji podrazumeva vreme, mesto i društvo kao glavne komponente nastanka tog iskustva. Dakle, važno je prepoznati širu sliku u koju se pojedinačno uklapa kao mozaik, ali i sve njegove pojedinosti i detalje.
- O ulozi pesnika danas
,,Čuvari blaga nisu samo arhitekte reči, već i mostova između vremena.”
Pitanje: Šta za vas znači biti pesnikinja danas — može li umetnik još uvek biti čuvar onog nevidljivog, ali najvrednijeg dela našeg kulturnog nasleđa?
Odgovor: U savremenom društvu, gde preovladava brza komunikacija i površan izraz, biti pesnikinja zahteva hrabrost, posedovanje kritičkog razmišljanja, introspekciju i ogoljenost. Poezija traži autentičnost ali i sposobnost empatijskog sagledavanja tuđih i sopstvenih unutrašnjih svetova. U tom kontekstu, pesnik ostaje čuvar specifičnog dela kulturnog nasleđa — onog koji izražava kolektivnu svest i individualne doživljaje. Kroz simboliku i jezik, pesnik osvetljava prošlost iz savremene perspektive, dok istovremeno beleži sadašnji trenutak kao dokument koji prevazilazi prolaznost i postaje amanet budućnosti. Na taj način, poezija funkcioniše kao most između prošlog, sadašnjeg i budućeg, potvrđujući neprekidnost kulturnog i duhovnog iskustva.
- Poetika i nasleđe u jednom dahu.
Pitanje: ,,Ako bi vaše stihove neko čitao za pedeset godina, šta biste želeli da osete ili zapamte? Koje nasleđe biste želeli da prenesu dalje”?
Odgovor: Svako delo poseduje glas vremena u kojem je nastalo, bez obzira na to koliko je godina prošlo. Osim toga, iz mog stvaralaštva će, verujem, izbijati ljubav prema zavičaju, strast koja me je pokretala, ali i kontemplacije o suštini postojanja, koje su oduvek zaokupljale umetnike. Volela bih da moja poezija svedoči o neprolaznoj potrebi za smislom, empatijom i unutrašnjom slobodom, ali mislim da poenta nije preneti i izazvati jedno konkretno osećanje, već probuditi emociju – ma koju – u čitaocu. Svako umetničko delo, po svojoj prirodi, otvoreno je za beskonačan broj tumačenja i novih značenja; u tom dijalogu između autora i čitaoca svako donosi nešto svoje. Upravo ta mogućnost prepoznavanja i dopunjavanja, to zajedništvo kroz različitost doživljaja, čini suštinu umetničkog nasleđa. Prema tome, biću zadovoljna i ako uspem samo da dodirnem i pokrenem nešto u drugom biću.
Tekst i realizacija: UG “Manesta”/Redakcija Gora vo srce
Foto: Gora vo srce/privatna arhiva
Prevod: Š. Dženis
Emitovan sadržaj sačinjen je u okviru projekta: “Čuvari kulturnog blaga”- koji realizuje Udruženje građana Manesta-izdavač medija Gora vo srce. Ovaj projekat je finansiran sredstvima iz Budžetskog fonda za nacionalne manjine Vlade Republike Srbije-Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Republike Srbije u 2025. godini. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade Republike Srbije.