U nastavku naše priče o Gorancima u Novom Sadu, nezaobilazna tema je svakako goranska kuhinja a kako se čuva tradicija kroz mirise i ukuse, dočaraće nam naša sagovornica Anita Asani, poreklom iz sela Bačka u Gori i ona je treća generacija Goranaca u Novom Sadu.
–Iako živimo u Novom Sadu, daleko od zavičaja, mi Goranci sa ponosom čuvamo svoje običaje i tradiciju. Posebno mesto u tome zauzima naša kuhinja – bogata, raznovrsna i duboko povezana sa porodicom i zajedništvom.
Mi Goranke se često okuplјamo, komuniciramo između sebe i razmenjujemo recepte. Na našoj trpezi uvek se nađe poneka čorba „našinska“, domaće pite, filije, baklave i mnoga druga jela koja nas podsećaju na detinjstvo i rodni kraj. Moja generacija voli da kuva a žene iz našeg kraja poznate su po tome da izvrsno spremaju jela. Sarme su neizostavni deo svakog praznika – miris sarmi širi toplinu doma i okuplјa porodicu, baš kao nekada, prenosi Anita.
–Novosađani su izuzetno zainteresovani za našu kuhinju, naročito za pite. Pita sa dve kore, koja se kod nas zove zelјanik, pravi je specijalitet i često izaziva divlјenje mojih prijatelјa. Uvek se obradujem kada ih ugostim nekom domaćom pitom, jer znam da će uživati u ukusu i pričama koje stoje iza svakog recepta. Baren maznik, kore, priganice su među omilјenim jelima mojih ukućana.
Veliki ponos naše kuhinje je i šarski sir, koji donosimo iz Gore. Moj rođak iz Kruševa pravi ga tako da tom ukusu ne bi odoleo ni najzahtevniji lјubitelј sira. Uz njega neizostavno ide i urda, koju redovno spremam kao zimnicu. Svi je volimo, a uvek se napravi i malo više – jer znamo da će i naši prijatelјi uživati u njoj.
Posebno sam ponosna na svoju mamu, izvrsnu domaćicu, koja sa puno lјubavi i umeća pravi filije i mnoga druga goranska jela, onako kako su ih nekada pripremale naše bake. Ona me je naučila da kuvam naša jela, ali isto tako je i preuzimala recepte vojovđanskih domaćica. Moja kuhinja upravo iz tog razloga odiše multikulturalnošću naše Vojvodine. Upravo kroz njene ruke i trud oseća se duh tradicije – svako jelo nosi priču, miris i ukus našeg porekla.
Na taj način, u savremenom životu punom izazova, uspevamo da očuvamo ono što je najvrednije – naša kultura, običaji i zajedništvo. Goranska kuhinja nije samo hrana, to je most između prošlosti i sadašnjosti, to je veza između naših baka i naših ćerki, i dokaz da se tradicija najbolјe čuva kada se deli, zaključuje na kraju Anita Asani.
Upoznavajući se s goranskom kuhinjom, ne samo da otkrivate raznovrsne ukuse i mirise, već i bogatu kulturu i tradiciju ovog kraja. Svako jelo nosi sa sobom priču, a svako druženje oko stola je prilika za deljenje iskustava i jačanje veza među ljudima. Goranska kuhinja je pravi odraz života Goranaca – jednostavna, ali puna tradicije, miriše na detinjstvo, rodni kraj, rodnu kuću.
Goranke su inače tradicionalno dobre domaćice i vrsne kuvarice a mnoge Goranke u Novom Sadu naglašavaju da je vojvođanska kuhinja nadaleko čuvena po svojim jedinstvenim specijalitetima. Međutim, razmena recepata je uvek prisutna a novosađanke su posebno zainteresovane za način pripreme goranskih jela od testa maznik i priganice, ali i brojnih deserta, alve sa grizom, tulumbe, kadaif, gurabije i dr.
Zato je upravo kuhinja most gde se spajaju različite kulture, rađaju nova prijateljstva i neguje duh tradicije i zajedništva između različitih naroda.
Gotovo da ne postoji građanin Novog Sada a da nije svratio u neku od goranskih pekara ili poslastičarnica. Mnogi se rado sećaju perioda iz svojih školskih dana i vremena provedenog u ovim poslastičarnicama, gde su uživali u slatkišima i druženjima.
Fotografija koja budi uspomene brojnih novosađana
Priča o gorancima u Novom Sadu ne bi bila potpuna a da se ne pomene Džafer, za kojeg brojni novosađani naglašavaju da je poslastičarnica-kiosk “Kod Džafera”, bio jedan od simbola Grada Novog Sada.
Novosađani se sa nostalgijom sećaju vremena kada im je glavno mesto druženja bilo “Kod Džafera”, kojeg opisuju rečima: “kada nismo imali novac, on nam je besplatno davao sladoled, limunadu i kestenje jer smo bili deca iz kraja koje je on jako voleo….Džaferov kisok je obeležio čitavu jednu epohu na Limanu…. Nadjemo se kod Džafera-to je bilo je poznato mesto naših susreta… najbolji sladoled, limunada, crne i bele semenke, kestenje… to je bila institucija…”
Naš sagovornik je Džaferov unuk Zein Derviši, iz Novog Sada, mlad i harizmatičan momak koji pojašnjava da je deda Džafer u kiosku radio porodično sa braćom Refikom, Šemom i Eminom, koji su poreklom iz goranskog sela Bačka:
–Deda Džafer je poslastičarski zanat učio od svog oca Feima koji je nakon Drugog svetskog rata prodavao sladoled u Novom Sadu, na kolicima, u termosu, po plažama. Tokom 1975.godine prvi je pokrenuo prodaju kokica u Novom Sadu, tokom 1980.godine je u centru grada otvorio kiosk za prodaju sladoleda ali je on porušen tokom izgradnje Srpskog narodnog pozorišta i preseljen je na lokaciji kod kupališta “Štrand”. Svakako da je dedin kiosk bio kultno mesto za okupljanje novosađana- sladoled, semenke, sportska limunada, tada je to bilo dovoljno za druženje i uživanje. Nakon bombardovanja sve je to zamrlo, mi se sada bavimo sa trgovinom i pekarstvom ali imamo ambiciju da ponovo uključimo “Džaferov sladoled” u ponudi, navodi Zein.
Popularnost koju i dan danas ima njegov deda Džafer, njegovo gostoprimstvo, ljubaznost prema gostima a posebno deci, Zein komentariše rečima:
-Moj deda je Džafer, ali celu našu porodicu, stričeve, unuke, vezuju za njegovo ime koje je sinonim za vredne, čestite i poštene ljude. Deda nam je ostavio u nasleđe dostojanstvo i poštovanje i mi se trudimo da to i opravdamo.
Kroz priče o gorancima u Novom Sadu i svuda gde god da se nalaze, pokušali smo da vam ukažemo na vrednosti i kvalitete koja ova mala ali vredna i poštena zajednica poseduje i koliko su njihova tradicija, kultura i gostoprimstvo važni. Iako se suočavaju s modernim izazovima, njihova sposobnost da očuvaju svoje moralne i ljudske vrednosti predstavlja inspiraciju svima nama. Priča o gorancima nije samo priča o jednoj zajednici, već i poziv da cenimo različitosti i učimo jedni od drugih, jer svaka kultura nosi svoje bogatstvo koje obogaćuje svet u kojem živimo.
Sadržaj članka-intervjua, sačinjen je u okviru projekta: “Upoznajte Gorance”- koji realizuje Udruženje građana Manesta-izdavač medija Gora vo srce. Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima iz Budžeta Grada Novog Sada-Gradske uprave za kulturu, u cilju proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informiranja u 2025.godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tekst: Redakcija Gora vo srce
Prevod: Nedžma Šaćirović Šutković