Decenijama se gušimo u korovu predrasuda o tradicionalnom matrijarhatu, onom zakržljalom iz ne tako davnih vremena.
Žena, po tradiciji stub porodice, svetionik nad porodicom, ogledalo porodice, jeste nešto najsvetlije i najuzvišenije, nešto što ima vanvremensku dimenziju, nešto što nikada ne gubi od vrednosti nezavisno u kom se vremenu reflektuje.
Sa druge strane postoji i koren predrasuda, da je žena u goranskoj zajednici ta koja je nekim mentalnim lancima okovana samo kao reproduktivni objekat porodice, za šporet, korito za pranje veša, žena koja odgovara samo kad je upitana za nešto.
Na sreću, taj provincijski i palanački mentalitet polako nestaje u goranskoj zajednici, mada to još uvek ne ide zadovoljavajućim tempom.
Ali, postoji jedna osoba koja je katalizator tih promena u pozicioniranju žene u goranskoj zajednici. Ona jednostavno iskače iznad te lestvice tradicionalnosti i dokazuje da žene mogu biti stubovi zajednice ne samo pod kućnim krovom, već i za afirmaciju svoje nacionalne zajednice.
Jedna žena, naša sestra, nečije dete nekoć, danas supruga i majka, iskače iz tog konzervativnog obruča i dokazuje sasvim suprotno.
Naime, ovde je reč o gospođi Ireni Dalifi, potpredsednici Nacionalnog saveta Goranaca (NSG), ženi koja je, slobodno mogu reći, načinila antologijski korak kada se u Skupštini Srbije pojavila u tradicionalnoj goranskoj narodnoj nošnji.
Glavna poenta je da u jednoj takvoj instituciji zasija i goranska originalnost.
Sigurno ne iz nekih drugih pobuda, već jednostavno da jednu goransku ženu pored duhovnih, moralnih i karakternih vrednosti, predstavi u originalnom folklornom bogatstvu kakav se retko sreće u Evropi.
Fakat, pojavljivale su se mnoge devojke i žene u sličnom folkloru, a sve u nekakvoj određenoj svrsi ili ličnom marketingu.
Sa Irenom je to nešto sasvim drugačije, ona to čini bez sličnih ciljeva, ona predstavlja svoju zajednicu u najboljem svetlu, ona predstavlja simbiozu tradicionalnog i modernog, visoku samosvesvest o svojoj origini o kolektivnom pečatu zajednice kojoj pripada, ali i prezentuje taj moralni pehar na najbolji mogući način.
I ono najvažnije, ona to čini volonterski, bez ikakve materijalne pozadine, što joj dodatno daje na vrednosti.
Irena jeste član užeg rukovodstva NSG-a, ali, nije ovde reč o NSG-u, mada je ova gospođa itekako aktivna i mogu slobodno reći pogonsko gorivo goranske zajednice u zemlji u kojoj živi.
Ne, nije ni ona bitna kao pojedinac jer svi mi znamo kakve vrline poseduje u svom intimnom i privatnom okruženju.
Bitna je njena uloga, njen pregor i snažna pozitivna energija kojom zrači, a da pritom nigde ne nameće sebe kao vrednost (što ona i jeste) već to čini u ime goranske zajednice.
Uostalom, Ireni ne treba NSG da bi pokazala sve svoje moralne, etičke i ljudske kvalitete, sposobnosti i vrline koje je krase. Ona je zapravo potrebna jednom takvom telu, jednoj sada već zvaničnoj instituciji kakav je NSG.
Nikako ne umanjujući vrednost svih ostalih majki, žena, supruga, devojaka iz goranske zajednice, kojih zasigurno ima poprilično.
Ali, upravo je Irena možda načinila taj veliki feministički iskorak, a neko mora i to, i verujem da je to, globalno gledano, ona najbolji izdanak.
Ova cenjena Goranka je spojila dve vremenske pukotine prošlosti i sadašnjosti dajući im neki sasvim drugi, uzvišeniji značaj.
Autor: Š. Hedija