Piše: Hajriz Harry Šemsidini
Postoje stvari koje čovek počne da primećuje tek kada se promeni njihova tišina.
Jedna od njih je sofra.
Nekada se oko nje sedalo gotovo bez dogovora. Kada bi majka rekla: „Hajde da jedemo“, znalo se da je vreme da se ostavi sve drugo i sedne zajedno u obavezno
“Bismillah“. A kada bi se ustajalo, čulo se ono jednostavno: „Elhamdulilah.“
Danas je sve drugačije.
Za istim stolom često sedi više telefona nego ljudi koji razgovaraju. Jedan član porodice jede u kuhinji, drugi u dnevnoj sobi, treći u svojoj sobi. Neko je već jeo, neko tek treba da jede, a majka, koja je spremala ručak, možda će sesti tek kada svi završe.
I čovek se onda mora zapitati:
Kada smo izgubili poštovanje prema hrani?
Naše majke i nane znale su jednu jednostavnu stvar: hrana je bereket.
Hleb se nije bacao.
Ako bi pala mrvica, podigla bi se.
Ono što ostane od ručka čuvalo se za sutra. Pasulj se mogao jesti dva dana. Sarma je često bila još bolja kada odstoji. Nije bilo stida u podgrejanom jelu.
Stid je bio baciti.
Danas imamo mnogo više hrane, ali kao da prema njoj imamo mnogo manje poštovanja.
Dok smo gladni, sve nam je lepo. Kada se stomak zasiti, ono što ostane na tanjiru postaje višak. Ne razmišljamo mnogo o tome koliko je truda potrebno da taj zalogaj stigne do stola.
A posebno ne razmišljamo o rukama koje su ga pripremile.
Najčešće su to ruke majke.
Majka koja je ustala ranije.
Koja je otišla po namirnice.
Koja je očistila, oprala, iseckala, zamesila, skuvala.
Majka koja je možda ceo dan radila po kući, a onda još jednom čula:
„Ja ovo neću.“
I tu počinje jedna mnogo ozbiljnija priča.
Jer naša deca nisu sama odlučila da ne vole kuvanu hranu.
Mi smo ih tome naučili.
U želji da im pružimo više nego što smo mi imali, počeli smo da ispunjavamo svaku njihovu želju.
„On ne jede luk.“
„Ona ne voli čorbu.“
„Njemu napravi nešto drugo.“
„Ona će samo pohovano.“
I majka, iz ljubavi, počinje da kuva nekoliko ručkova.
Jedan za jedno dete.
Drugi za drugo.
Treći za muža.
A za sebe — šta ostane.
Tako se polako izgubila jedna važna stvar: zajednički obrok.
Nekada se jelo ono što je bilo spremljeno.
Ne zato što su roditelji bili stroži, niti zato što deca nisu imala svoje želje.
Nego zato što se znalo da je porodica zajednica.
Ako je majka spremila ručak, porodica je jela taj ručak.
Danas smo od porodične kuhinje napravili malu menzu sa jelovnikom po želji.
I ne treba za to kriviti decu.
Treba pogledati roditelje.
Jer dete ne dolazi na svet naučeno da baca hranu.
Ne dolazi sa navikom da odbija ono što je majka spremila.
Ne dolazi sa telefonom kao obaveznim dodatkom uz ručak.
Sve to negde nauči.
Najviše gledajući odrasle.
Deca su naš odraz.
Ako dete ne poštuje hranu, možda nije naučeno da je poštuje.
Ako neće kuvano, možda mu nikada nismo pokazali da kuvano nije samo hrana nego i trud.
Ako neće da sedne za sto, možda smo mu previše puta dozvolili da ustane kada god poželi.
A ako ne razgovara sa roditeljima za ručkom, možda više ni nemamo naviku da razgovaramo.
Nekada je sofra bila mnogo više od mesta gde se jede.
Bila je mesto gde se porodica sastavljala.
Za njom se pričalo.
Slušalo.
Ćutalo.
Smejalo.
Za njom su deca učila da stariji imaju svoje mesto i da se tuđi razgovor sasluša.
Za njom se učilo da se hleb deli.
Da se ne uzima više nego što ti treba.
Da se sačeka drugi.
Da se kaže „hvala“.
Danas imamo velike stolove, ali sve manje zajedničkih obroka.
Sofra nam je postala tesna.
Ne zato što je mala.
Nego zato što smo mi postali previše zauzeti da bismo svi seli za nju.
Majka kuva.
Otac radi.
Deca imaju školu, treninge, obaveze, telefone, društvene mreže.
I svako nekako pronađe razlog da ne sedne.
A onda jednog dana shvatimo da više ne znamo ni kada smo poslednji put svi zajedno ručali.
To možda deluje kao mala stvar.
Nije.
Jer porodica se ne raspada samo kroz velike svađe.
Ponekad se polako raziđe kroz male svakodnevne navike.
Kroz odvojene obroke.
Kroz telefone.
Kroz „jeću kasnije“.
Kroz „nemam vremena“.
Kroz tanjir koji ostane nedirnut.
Kroz majku koja kuva za sve, a jede sama.
I možda je zato vreme da se zapitamo šta smo dobili savremenim načinom života, a šta smo izgubili.
Dobili smo više izbora.
Ali smo izgubili meru.
Dobili smo dostavu.
Ali smo izgubili čekanje.
Dobili smo mnogo različitih ukusa.
Ali smo izgubili ukus zajedničkog ručka.
Dobili smo punije frižidere.
Ali praznije sofre.
Zato možda ne treba menjati decu.
Treba početi od roditelja.
Od majke koja će ponovo spremiti jedan ručak za porodicu, a ne pet različitih jela.
Od oca koji će sesti za sto umesto da jede usput.
Od roditelja koji će telefone ostaviti sa strane.
Od odluke da se makar jedan obrok dnevno pojede zajedno.
Ne mora na stolu biti mnogo.
Može biti pasulj.
Može biti pita.
Može biti krompir.
Može biti ono što je tog dana bilo moguće spremiti.
Jer vrednost sofre nikada nije bila u bogatstvu onoga što je na njoj.
Vrednost je bila u ljudima oko nje.
I možda je baš zato „Dnevnik goranske domaćice“ više od priče o kuvanju.
To je priča o jednoj ženi koja svakog dana pokušava da okupi svoju porodicu oko nečega tako običnog kao što je ručak.
A možda tek kada taj ručak više nema ko da podeli, shvatimo koliko je vredeo.
Zato bi možda večeras trebalo uraditi nešto sasvim jednostavno.
Sesti zajedno.
Bez telefona.
Bez televizora.
Bez pitanja ko šta neće.
Pojesti ono što je majka spremila.
Razgovarati.
I kada se ustane od stola, reći ono što su naše majke i nane znale da kažu:
„Elahldulilah.“
Jer možda berećet nije nestao iz naših kuća.
Možda smo samo prestali da ga prepoznajemo.
A možda je najveći berećet uvek bio upravo ono što smo imali za sofrоm:
da smo zajedno.
Autor: Hajriz Harry Semsidini
Od rodnog Dragaša do kulturne prestonice Evrope, put Hajriza Harryja Šemsidinija ispisan je radom, upornošću i verom u snagu pisane reči.
Pisac, autor knjiga „Deset dana za odmor“ i „Utisci iz Pariza“, slikar i zaljubljenik u umetnost, svojim stvaralaštvom spaja Balkan i Francusku, tradiciju i savremeni svet.
Njegova dela govore o čoveku, ljubavi, identitetu, putovanjima i nadi, dok se treća knjiga „Maska“ već iščekuje kao novo književno svedočanstvo jednog vremena.
Ovo nije samo priča o uspehu jednog autora – ovo je priča o tome kako snovi nemaju granice kada su praćeni znanjem, radom i iskrenošću.