Postoje prizori pred kojima čovek zaneme i ostane bez daha.
Jedan takav prizor, kakav samo Šara može da podari, pružila mi je Dolina belih narcisa.
Očaran njenom čarobnom lepotom, posvetio sam joj nekoliko skromnih stihova.
POLJE BELIH NARCISA
S proleća kada Šara okopni
šaroliko ruho,
laticama cvetnim izvezano,
na Šari treperi.
A niže niz padine zelene,
ispod Kalabake i Murge,
svilenom je belinom,
Šara
polje belih narcisa izatkala.
Belinom rasutih bisera belih
ravnodušan niko ne osta.
U trenu,
kada u grudima zastane dah,
od mirisa opjnog
što se dolinom širi.
Latice cvetne bele
najlepše su uspomene
u meni splele.
Bat koraka mekih,
stopala ne čuju.
Niti paze,
da narcise uzdignute, razdragane
neoprezno ne nagaze.
Po poljani svilenoj beloj
latice šapatom zbore
“Koračajte tiho, meko ,dobri ljudi,
ne gazite krhke narcise bele.”
Mirisom opijeni.
Prizorom čarobnim zaslepljeni.
Dobri ljudi
vapaje ne čuju.
Narcise razigrane,krhke
kidaju i slažu
da u buketu belom
lepotu doline svilene ponesu.
Pri rastanku
tajnu bi doline bele da čujem
Znatiželjno osluškujem.
Ni Kalabaka, ni Murga
ni brezovik.
Niti talasasti šapat
jezera bisernog čujem.
Ništa ne zbore.
Tajna doline narcisa belih
od davnina tiho živi
u starim ispevanim pesmama.
Šarom obgrljenih sela
Šišteveca i Novosela.
Autor: Dilber Hočko-Bibe
Recenzija: Sefer Tudžari
Prirodne lepote Šer-planine i njenog područja – Gore, glavni je motiv pesme. Kroz opisne motive belih livada, pokrivenih narcisom, duboko, unutar psihe pesnika , pomalja se osećaj pripadnosti i duševne vezanosti za zavičaj.
Akcenat je na planinske vrhove Kalabaka i Murga, i sela Šistemac Novoselo.
Krenuo je od:
“S proleća kada Šara okopni…”, preko : “Belinom rasutih biseara belih…”, i završio sa zavičajnom tajnom koju priroda ne obelodanjuje do kraja čoveku, tajnu koju, na ovom prostoru Gore čuvaju vrhovi Kalabaka i Murga i selo Šistevac i Novoselo.
Za razliku od belog, ali hladnog i otopljenog snega na Šari, belina narcisa je razdragana, topla, svilena, puna opojnih mirisa i života.
Na svetu ima puno dokaza da č̣ovek ne vodi mnogo računa o očuvanju prirodnog ambijenta, te otuda apel pesnika :
“Koračajte tiho, meko, dobri ljudi,
ne gazite naše narcise bele”.
Ovo nije ljutnja na ljude, jer pesnik zna da je to čin čežnje i ljubavi za lepotom. Sigurno i on je ubrao buket narcisa, nije mogao da odoli.
Pesnik završava pesmu sa zavičajnom tajnom koju pružaju ovi toponimi i njima najbliẓ̌a sela;
“Pri rastanku
tajnu bi doline bele da čujem,
Znatiželjno osluškujem.
Ni Kalabaka ni Murga
ni Brezovik.
Niti talasasti šapat
jezera bisernog čujem.
Ništa ne zbore.”
Tajna je, izgleda, u zavičajnoj nostalgiji koja je u Gori široko rasprostranjena i uvek,od davnina, snažno i emotivno iskazana kroz pesme, kulturu i tradiciju.
Gora vo srce