Vo vreme vo kuje granice zaborava postanujet brže, a glasoj od prošle generacije često se gubet vo buka svakodnevnice, poezija ostanuje jedan od najtiših čuvara kulturnog blaga.
Majda Zurapi, rođena vo Beograd, poreklom Goranka, diplomirala na Katedra za opšta književnost i teorija književnosti. Njejzina poezija, kako vo knjiga “Očima strano, dodiru nepristupačno”, take i vo brojne neobjavene pesme, prenosi duh naroda, njegove običaji, simboli i ritam svakodnevnog života koji često ostanuje neprimeten.
Njene stihoj gradet mostoj između prošlost i sadašnjost, intimnog i kolektivnog, između lična refleksija i univerzalan osećaj pripadnosti.Vo oja razgovor Majda Zurapi zbori o svom korenu i poreklo, inspiracije kuje ga oblikujet, mesta i ljudi kuje se deo od njen život, i način na koj umetnički rad može da postane čin očuvanja nevidljivog, ali dragocenog kulturnog nasledstva.
- O jezik i koren
“Poezija je često put vo povratak korenu”
Pitanje: Vaša poezija odiše so zavičaj i jezik. Šo za vas znači čuvati kulturno blago, vo stih, vo sećanje, vo jezik?
Odgovor: Čuvanje kulturnog blaga vo pezija za mene je pre svega čin očuvanja identiteta. Jezik, sećanje i zavičaj nese samo motivi vo stih, već duboko ukorenjene slojoj vo naše biće. Kroz njego se oblikuje način na kogo razbirame svet, ali i način na koji go izražavame. Pisanje zahteva zagledanost vo srž sopstvenog bića, vo najdublje dimenzije onoga kuje sme i paradoksalno, tuje često pronalazime kolektivni duh zavičaja, nešto zajedničko i opšte a opet je sasvim lično i individualno. Zatija, pisati u duhu zavičaja znači neprestano da se obnavlja veza so koreni, so tija šo ne određuje. Svaka pesma, svesno ili nesvesno, postanuje dokument jednog identiteta, ličnog i kolektivnog. Poezija je most koji omogućuje da se kulturno nasleđe očuva vo svoj izvor, a istovremeno se reinterpretira vo sklad so sadašnje iskustvo.
- O inspiracija i pamćenje
“Neki trenuci od detinjstvo ili zavičaj ostanuje vo stih zauvek”
Pitanje: Koga si prvi put osetila da pisanje može da postane način da sačuvaš da ono što ne sme da bide zaboravljeno?
Odgovor: Potreba za pisanje som dobila prvi put koga som osetila emocije toliko snažne, da me pokrećet, da tražet akcija i artikulisanje. Tija način bif da uhvatim osećanja i zadržim na jedno mesto, da mu dam oblik i prostor postojanja, dimenzija kua traje i čuva sve što je za mene važno. Takve trenutke postojale još vo detinjstvo, npr: koga som prvi put osetila divljenje prema priroda, ljubav kua ne može da se opiše vo svakodnevni govor, sestrinska povezanost, ali i odvajanje od nešto svuje, tuga i usamljenost.
- O Gora i identitetu
“Mesto može da bide više od geografija, ono je zapis vo duša”.
Pitanje: Gora je prostor so bogata tradicija i poseban identitet. Šo za tebe predstavlja Gora, kao mesto, kao osećanje i kao deo vo tvoj unutrašnji svet?
Odgovor: Gora za mene je uvek bila mnogo više od geografski prostor, iako je moj život određen iskustvima vo grad, ona je neodvojiv deo mog bića. Bogata so priroda, kultura i tradicija, ona predstavlja srž koja nosim kao najdragocenije nasleđe. Me oblikuala pružajući mi autentičan glas nežnosti, topline i jednostavnosti. Uz nja som otkrila da se lepota rađa tamo gde se dodirujet suprotnosti, kolektivno i individualno, priroda i grad, nežnost i snaga. Sve tija zajedno čini harmonija vo moj unutrašnji svet čiji je temelj Gora.
Osim tija, vo nja pronalazim nepresušni izvor nadahnuća i kada traje njena pojava tinja vo mene i me pokreće iznova. Zatija je ona uvek prisutna vo svaki moj pokret, izrazu i osećanju.
- O vezi prošlosti i sadašnjosti
“Stih je most koji spaja ono šo bilo so tija šo dolazi”
Pitanje: Vo vreme koga se mnogo toga briše i zaboravlja, koljko poezija može da bide most između prošlog i savremenog, između korena i budućnosti?
Odgovor: Umetnost generalno a posebno poezija predstavlja jedinstven most koji uspevuje da pomeri razlike, dimenzije i kontraste: trenutok i večnost, kolektivno i individualno, duša i materija, prošlo i buduće. Ona omogućuje susret vidljivog i nevidljivog, ovostranog i onostranog, dijalog između materijalni svet i metafizička dimenzija postojanja. Na toja način, pesnički govor prevazilazi granica so svakodnevni jezik i postaje pokušaj da so reči dotakne ono šo se opire izricanju. Poezija prkosi zaboravu i uspeva da uhvati i sačuva trenutak, emocija i sama struja života.
- O biografija i nasleđe
“Naše koreni oblikujet priče kuje zborime, često nevidljivo”
Pitanje: Koga biste svua biografija ispričala kroz priča o nasleđe, mestoj, ljudima i jezik kuje te oblikuale, kako bi ona zvučala?
Odgovor: Mua biografija bi govorila o nevidljivim nitima kuje predstavljajet spona između tija šo jesam i sve ono šo me je dovelo do toga da postanem. Iako som rođena i odrasla vo grad, vo mene je snažno prusutan uticaj odgoja, nasleđeni sistem vrednosti koj vuče korene iz selo, od priroda i tradicija kuje oblikuale generacije pre mene. Toja deo mog karaktera ne govori glasno, ali diktira tok mog života, način na koji razbiram ljude i svet oko sebe. Činjenica da ostanaf prisutan uprkos ritmu i zahtevima savremenog, gradski život je dokaz da nas ne oblikuje samo ono šo vidjime oko sebe, već i ono šo je duboko usađeno vo nas. Vo tija smisao, moj život je prožimanje dva sveta, grada i sela, susret urbanog okruženja i tradicionalnog vaspitanja. Vo taja suptilna ravnoteža između modernog i prirodnog, som se oblikuala kao biće kuje nosi korene prošlosti, ali diše vo ritam sadašnjosti.
- O jeziku kao čuvaru
“Reči se nosioci duha i tradicije”
Pitanje: Koljko je jezik, dijalekt ili izvorni govor važen vo tvuje stvaralaštvo? Da li veruješ da reči možet da sačuvajet duh jednog naroda?
Odgovor: Ključna uloga vo očuvanju identiteta jednog naroda imajet upravo narodni običaji i jezik, odnosno izvorni govor. Oni ne samo da oblikujet stil i izražajnost vo stvaralaštvo, već i prenoset kulturni i istorijski kontekst. Smatram da reči funkcionišet kao čuvari kolektivnog duha naroda, omogućavajući nasleđe tradicije i vrednosti kroz generacije. Zbog tija trenutno radim na poezija kua će biti napisana goranskim jezikom.
- O čitaocima i prenošenju blaga
“Svaka pesma nosi i glas pojedinca i sećanje zajednice”
Pitanje: Vo vaše pisanje se oseća povezanost između intime i kolektivnog sećanja. Kako pronalaziš ravnoteža između lične emocije i kulturnog identiteta?
Odgovor: Vo poezija autor funkcioniše kao posrednik između sopstvenog, unutrašnjeg sveta i onog zajedničkog, koji go okružuje. So jena strana, intimna sećanja i doživljaji se artikulišet vo pesnički izraz koji omogućuje da pojedinačna ekpresija postane relevantna na opšti nivo, povezujući autora so zajednica čitalaca i tradicija kua pripada, dok so druga strana, ono univerzalno, izvan autora prolazi kroz prizma njegove subjektivnosti i dobija jedinstven, lični izraz. Dakle tija je uvek dvosmeran tok vo koj pojedinac i svet međusobno se ogledajet jeno vo drugo.
Ravnoteža između ličnog i kolektivnog identiteta postižem take šo ne pokušavam da ge razdvojim, već da razberem ćede se preplićet, gde muje lično postaje prepoznatljivo drugima, a gde kolektivno poprima nova nijansa kroz moj izraz. Polazim od svest da individualno iskustvo ne postoji kao izolovan slučaj i da je razumevanje važen kontekt koj podrazumeva vreme, mesto i društvo kao glavne komponente nastanka tog iskustva. Važno je da se prepozna slika kua se pojedinačno uklapa kao mozaik, ali i sve njegove pojedinosti i detalji.
8.O ličnom i kolektivnom
“Svaka pesma nosi i glas pojedinca i sećanje na zajednica”
Pitanje: Vo tvuje pisanje se oseća povezanost između intima i kolektivnog sećanja. Kako nalaziš ravnoteža između lična emocija i kulturni identitet?
Odgovor: Vo poezija autor funkcioniše kao posrednik između sopstveni, unutrašnji svet i ono zajedničko koji go okružuje. So jena strana, intimna osećanja i doživljaji se artikulišet vo pesnički izraz koji omogućuje da pojedinačna ekspresija postanuje relevantna na opšti nivo, povezujući autora so zajednica čitalaca i tradicija kua pripada, dok so druga strana, univerzalno, izvan autora prolazi kroz prizma njegove subjektivnosti i dobija jedinstven, lični izraz. Dakle, tija je uvek dvosmeran tok vo koj se pojedinac i svet međusobno ogledujet jen vo drugogo.
Ravnoteža između lični i kolektivni identitet postižem take šo ne pokušavam da ge razdvojim, već da razberem ćede se preplićet,ćede muje lično postaje prepoznatljivo drugima, a ćede kolektivno poprima nova nijansa kroz moj izraz. Polazim od svest da individualno iskustvo ne postoji kao izolovan slučaj i da je za njegovo razumevanje važen kontekst koji podrazumeva vreme, mesto i društvo kao glavne komponente nastanka tog iskustva. Važno je da se prepozna šira slika kua se pojedinačno uklapa kao mozaik, ali i njegove pojedinosti i detalji.
- O uloga pesnika danas
” Čuvari blaga nese samo arhitekte reči, već i mostoj između vremena”
Pitanje: Šo za vas znaci pesnikinja danas? Može li umetnik da bide čuvar nevidljivog, ali najvrednijeg dela našego kulturnog nasleđa?
Odgovor: Vo savremeno društvo, ćede preovladuje brza komunikacija i površen izraz, biti pesnikinja zahteva hrabrost, da poseduješ kritičko razmišljanje, introspekcija i ogoljenost. Poezija traži autentičnost ali i sposobnost empatijskog sagleduanja tuđe i spostvene unutrašnje svetoj. Vo tija kontekst, pesnik ostanuje čuvar specifičnog dela kulturnog nasleđa, koji izražava kolektivna svest i individualne doživljaji. Kroz simbolika i jezik, pesnik osvetljava prostor od savremena perspektiva, dok istovremeno beleži sadašnji trenutok kao dokument koji prevazilazi prolaznost i postanuje amanet budućnosti. Na toja način, poezija funkcioniše kao most između prošlog, sadašnjog i budućog, i neprekidnost kulturnog i duhovnog iskustva.
- Poetika i nasleđe vo jen dah
” Ako bi tvuje stihoj nekoj čitaf za pedeset godina, šo bi si želela da osetet i zapamtet? Kuje nasleđe bi si želela da preneset dalje?
Odgovor: Svako delo poseduje glas vremena koga nastanalo, bez obzira na tija koljko godina prošlo. Osim tija, od muje stvaralaštvo će verujem da izbija ljubav prema zavičaj, strast kua me pokretala, ali i kontemplacije o suštini postojanja, kuje oduvek zaokupljale umetnike. Bi som volela da mua poezija svedoči o neprolaznoj potrebi za smislom, empatijom, i unutrašnjom slobodom, ali mislim da poenta neje da se prenese i izazove konkretno osećanje, već da probudi emocija vo čitalaca. Svako umetničko delo, po svua priroda, otvoreno je za beskonačen broj tumačenja i novih značenja vo tija dijalog između autora i čitaoca svako donosi nešto svuje. Upravo taja mogućnost prepoznavanja i dopunjavanja, zajedništvo kroz različitost doživljava, ono čini suština umetničkog nasleđa. Prema tija će bidem zadovoljna ako uspem samo da dodirnem i pokrenem nešto vo drugo biće.
Razgovor so Majda Zurapi pokažuje da se pesnici čuvari nevidljivog blaga, reči kuje ne povezujet so mesto, sećanje i so ljudi. Neka njejzine stihoj i dalje odjekujet i inspirišet čitaoce da čuvajet sopstvene koreni. Kuje nasleđe vi nosite vo sebe? Kuje priče i glasoj biste sakale da sačuvate?
Emitovan sadržaj sačinjen je u okviru projekta: “Čuvari kulturnog blaga”- koji realizuje Udruženje građana Manesta-izdavač medija Gora vo srce. Ovaj projekat je finansiran sredstvima iz Budžetskog fonda za nacionalne manjine Vlade Republike Srbije-Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Republike Srbije u 2025. godini. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade Republike Srbije.
Tekst i realizacija: UG “Manesta”/redakcija Gora vo srce
Fotografije: Privatna arhiva/Gora vo srce
Prevod: Š. Dženis